SAS Forum 2017: Granice analitike i preko njih (I)

Dr Goran S. Milovanović,

Data Science Srbija

Ove godine mi se ukazala iznenadna prilika da u društvu SAS Adriatic tima i kao predstavnik Data Science Srbija posetim SAS Forum 2017 u Milanu, Italija. Pored toga što se Forum, održan 11. aprila u fenomelanoj Milano Congressi (MiCo), pokazao kao pravi multimedijalni spektakl u kome sam uživao, svaka ovakva prilika pokrene u meni nova razmišljanja i nova preispitivanja otvorenih pitanja i mogućnosti u svetu nauke o podacima. Dozvolite mi da u narednim redovima podelim neka od tih razmišljanja sa vama kroz par kratkih vinjeta.

* * *

Moto ovogodišnjeg milanskog SAS Foruma – “Analyitcs drives Everything” – savršeno odslikava slutnju onoga što je neposredna budućnost primene nauke o podacima. Sa sveprisutvnim trendom povezivanja baš svega onlajn, nije pitanje da li je efikasna analitika Internet of Things (IoT) goruća tema; potez SAS-a da kao gosta Foruma pozove Nila Harbisona, prvog čoveka koji je ugradnjom jedne kognitivne tehnologije u svoje prirodno biološko telo postao prepoznat kao kiborg, upućuje na to da se i te kako razmišlja o integraciji informacionih tehnologija dublje od povezivanja samovozećih automobila i elemenata pametnih gradova. To je, možda, ono što je za mene bio fascinantan osećaj na SAS Forumu: izbor tema, pristup, i izvedba su bili toliko u stanju da razviju blisko osećanje epohe koja dolazi, epohe za koju više ni ne sumnjam da vodi nužno potpunoj integraciji informacionih, kognitivnih tehnologija sa nama – još uvek “prirodnim” ljudskim bićima – epohe koja je, možda, zapravo već počela. Pitam se da li da će istorija kroz nekoliko vekova ili tek decenija još uvek govoriti o otkriću mašinskog izračunavanja na prelazu XIX u XX veka kao markatnom događaju, kao što to čini danas, ili će pak taj period obeležiti kao početak duboke transformacije samog čoveka i čovečanstva uopšte. Drugim rečima, mi još uvek mislimo kao da je otkriće digitalnog komjutera bio centralni događaj prošlog veka, a čini se da lako može da se ispostavi da smo mi sami, zapravo, bili glavna meta promene.

Harbison – umetnik o čijem životu i radu možete da pročitate više i u aprilskom broju sprskog izdanja National Geographic – rođen 1984. godine, sa retkim poremećajem zvanim ahromatopsija (ACHM) usled koga mu je totalno onemogućena percepcija boja. 2003 godine, na Dartington koledžu, započeo je rad na projektu razvoja senzora koji prevodi frekvenciju svetlosnih talasa – koja odgovara različitim bojama u našoj percepciji – u frekvenciju zvučnih talasa. Na taj način omogućeno je kodiranje različitih boja u zvuk različite visine; u narednom koraku, senzor je unapređen kodiranjem zasićenosti boje amplitudom zvuka. 2004 godine, Harbison je senzor povezao antenom za svoju lobanju, intervencijom koju je izveo anonimni hirurg, tako da prenosi vibracije kroz kosti i omogućava mu da boje doslovce čuje. Za razliku od svih nas, Harbison takođe čuje ultraljubičasti i infracrveni deo spektra, čime njegov projekat postaje i pravo kognitivno unapređenje. U razgovoru sa nekoliko novinara kome sam prisustvovao, opisao je kako razume mačku zagledanu u ono što je za nas prazan prostor u kome nema ničega; sa nešto boljim čulom vida od ljudskog, ona opaža promene u delovima spektra koji je nama nedostupan, dok Harbison to sluša sa njom. Kao svoj naredni projekat opisao je poboljšanje percepcije vremena. Slušao sam ga pažljivo, ni najmanje iznenađen njegovim interesovanjem za teme filozofije saznanja i problematiku savremene bioetike. Na moje pitanje na koji način želi da unapredi percepciju vremena, pošto u slučaju vremena i prostora govorimo o a priori dimenzijama našeg saznanja uopšte (prema Imanuelu Kantu), objasnio mi je preciznije da razmišlja o razvoju i ugradnji veštačkog čula koje bi mu na osnovu merenja promene u temperaturi izazvane kruženjem toplotnih talasa oko planete omogućilo geolokalizovanu procenu vremena na ma kojoj koordinati.

U sobi sa kiborgom: odvažni Nil Harbison. SAS Forum, Milano, Italija, 11. april 2017.

Harbisonovo čulo je, naravno, onlajn, i trenutno pet ljudi ima dozvolu da mu prenese vizuelne informacije internetom. Kaže da je jednom je bio hakovan. Ostavio je sebi mogućnost da senzor isključi sa svetske mreže u ma kom trenutku. Pitanje je ličnih estetskih stavova da li bih voleo da mi iz glave viri antena sa kamerom, razvučena od okcipitalne kosti prema čelu; pretpostavljam da Harbisonovoj umetničkoj duši to sasvim odgovara, ali ako bi mi neko omogućio, uz moje sasvim drugačije estetske preferencije u pogledu telesne promene, percepciju širu od ljudske, sigurno bih prihvatio. Lično bih bio najzadovoljniji mogućnošću da direktno pristupim ma kom javnom skupu podataka ili enciklopediji i naručim pretragu, text-mining, ili optimizaciju objektivne funkcije koju zamislim, sa vizuelnom prezentacijom rezultata u mojoj mašti. Ne šalim se. I platio bih jako, premium pre-procesiranje na egde analytics koje bi moglo da razlikuje očekivani signal od potencijalno zlonamernog hakovanja. Voleo bih da sam razvijam matematičke modele koji bi unapređivali moja čula, pamćenje, sudove i rezonovanje, eksperimentisao bih. Tih oko četrdeset i pet minuta u razgovoru sa kiborgom na milanskom SAS Forum 2017 je bilo svakako jedno od najboljih iskustava u mom životu.

* * *

U nastavku ovog bloga, za koji dan, o nekim drugim granicama koje će savremena analitika podataka morati da osvaja.